Sporazum s kentaurom                                                                        Karen Anderson

      Iratzabalova bila su optočena bronzom kao što i dolikuje vojskovođi.Teške zlatne igle bile su provučene kroz njegovu riđu    grivu.Za vreme prepodnevne bitke nosio je drvene ukrase jer mu nisu ispadali iz kose.Pošto je večeras bila svečana prilika, preko ramena je imao ogrtač od krzna tura obojenog u plavo,s velikom kopčom od žeženog zlata.

      Visoko je podigao koplje kako bi ljudi iz logora bolje vidjeli zelene grane privezane na njegov vrh,znak da dolazi na     razgovor.Nisu prozborili ni reči i samo je stražar na ulazu promrmljao nešto žvaćući pogaču od ječmenog brašna i prstom pokazivao šator zapovednika.

      Na vratima šatora stajao je Kintides i sa očitim nezadovoljstvom posmatrao kentaura,njegovu čupavu grivu i bronzom      optočena kopita.Pun sebe,kruto se ispravio,ogrnut purpurnoplavim ogrtačem i odeven u besprekorno belu tunku.

      -Pozdravljam te,plemeniti Iratzabalu-reče klanjajući se.-Izvoli u moj šator.

      Kentaur nespretno uzvrati pozdrav.

      -Rado,plemeniti Kintidesu.

      Dok su ulazili,čovek je primetio da je izaslanik kentaura samo nešto malo viši od njega.

      U šatoru je,i pored tri lojanice,bilo tamnije nego napolju.

       -Nadam se da si dobro ručao?Čime da te ponudim?-upita Kintides učtivo,teško skrivajući nelagodu.Sve što je imao da ponudi bila je ječmena pogača koju kentaur,verovatno nije smatrao za hranu.Što se vina tiče,u njegovom šatoru nije bilo ni kapi.

      -Lepo od tebe,ali hvala.Sit sam-reče Iratzabl.-Naši momci našli su nekoliko mrtvih... ovaj turova,pa smo ih ispekli na          ražnju.

      Kintides se strese.Znači,otišla mu je još jedna zaprega volova.Ali,ako tako bude želela Majka Žetva,ovaj rat će se brzo završiti.Možda čak i večeras.

      -Zar nećeš da sedneš?Ili da legneš?Smesti se kako ti najviše odgovara.

      Iratzabal se spusti na zemlju podvivši noge pod sebe,a Kintides se zavali u svoju stolicu preko koje je bilo prebačeno    krzno.Strepeo je da će morati da pregovara stojeći.

      -Moram da priznam da ste se danas junački borili mada ste niži od nas-reče kentaur.Ako se ne dogovorimo,ovaj rat će se    nastaviti sve dok se ne istrebimo.

      -I nama je to jasno-reče čovek-i zato su me sve starešine,odavde do Trakije,ovlastile da sa vama sklopim prihvatljiv     sporazum.Možeš da pregovaraš u ime svih kentaura?

      -Uglavnom.-On repom otera muve koje su zujale oko njegove savijene noge.-Ja vladam gotovo celim područjem od      Golkoka Ičee... kako vi to nazivate?...Da,Pirineji,pa sve do obala Unutrašnjeg mora.Pet ili šest drugih plemena lovi po tim krajevima,ali se nama svi sklanjaju s puta jer bismo mogli začas da ih sredimo.S druge strane,pleme Akroceraunija je nezavisno,njime ja ne zapovedam,ali oni su čuli za mene i ako im ja kažem da se moraju složiti sa mnom mislim da će se pokoriti.

      -S obzirom na to,moram te upozoriti da ukoliko ljudi koje ja zastupam ne budu saglasni sa onim što ja ugovorim,oni to neće poštovati-reče čovek.On prođe prstima kroz uredno očešljanu tamnomrku bradu pokušavajući da nekako zaboravi na kentaurov smrad.Zaudarao je na štalu.Ako već nije hteo da se pere,zašto bar ne upotrebljava neki miomiris?

      -Prvo da ispitamo uzroke koji su doveli do rata,a posle toga videćemo kako da rešimo nesuglasice.

      -Meni se čini-poče kentaur-da vi želite svaki deo zemlje za sebe i da živite na njemu.Mi ne shvatamo kako zemlja može     ikome da pripada.

      -Sve je počelo s gužvom na onom venčanju-reče čovek držeći se ukočeno.

      -To je bio samo povod-odgovori kentaur.-I pre toga bilo je sličnih neprilika.Sećam se kako sam jednom po hrastovoj šumi    lovio zeca,dan je bio kišan,sve je mirisalo na vlagu i ja sam se zaneo goneći divljač.Najednom sam se našao na proplanku zasađenom jednom od vaših trava za jelo,s kopitima u blatu i okružen čoporom onih pripitomljenih vukova koji grizu gde stignu.Da bih se izvukao morao sam ih ubiti nekoliko,a onda su došli ljudi gađajući me kopljima i vičući nešto na što je na eskuariskom trebalo da bude "napolje!"

      -Da nema pasa čuvara i naoružanih slugu,za zimu nam nebi ostalo ni zrno žita.

      -Mi različito gledamo na iste stvari-reče Iratzabal.

      -Kad vi vidite komad zemlje,odmah mislite kako biste nešto posadili.Mi mislimo kako po njoj pasu jeleni,mislimo o  zečevima,o gnezdima fazana.Obrađena polja onemogućuju svaku igru i zabavu.

      -Zar ne možete da lovite tamo gde se ništa ne radi?-upita Kintides.-I mi imamo porodice koje treba da hranimo,decu i stare.Ima nas previše da bismi mogli da prestanemo da gajimo žito i bavimo se samo lovom čak i kad bi za sve ovo bilo dovoljno divljači.

      -A gde mi da lovimo?-sleže kentaur ramenima.-kad god prođem nekim od naših starih lovišta,nailazimo na sve više      uzoranih dolina,sve više šuma iskrčenih pa zasejanih žitom.Čak i na Goikoki Ečei već se pojavljuju polja,a to je bar naša dedovina. -Dim sveća ga obavi i kentaur prezrivo frknu.Ovčji loj!

      -Stada na koja nailazimo nisu više stada jelena,svuda samo ovce i deca sa sviralama i opet psi.

      -Kad biste vi izabrali za sebe neko područje i njega se držali niko vam nebi smetao-reče Kintides.-Nije u našoj prirodi da dobru zemlju ostavljamo neobrađenu,i to samo zbog toga što neko namerava da po njoj lovi godinu ili dve.

     -Ali,Goikoka nije dovoljno velika da nas sve hrani tokom čitave godine.Trebalo bi nam bar deset puta veće pronstranstvo, a  ako misliš na Skitiju i Iliriju,onda i sto puta više.

     -Ja živim u Tesaliji i ne bih vam dao Iliriju-reče čovek.-Mi ljudi želimo da vi odete nekud izvan našeg sveta,možda u Afriku ili tako nekud.Zar vam nebi odgovaralo da se odselite u Sarmatiju ili još istočnije?Tamo niko ne živi.Stepe su potpuno puste.

     -Sarmatija?Možda tamo i nema seljaka,ali ja sam čuo od naših koji žive u Skitiji da stepe vrve od Atajanaca,za glavu viših od nas,i da svaki od njih ima po dvadeset divljih konja koji grizu kao besni.Pričaju još da te konje jašu noću,a da se danju   bore i to bez odmora.Izbegavam takve.Hvala!

     -Dobro!A šta je sa Afrikom?Tamo takođe nikog nema!Zašto tamo ne odete?-predloži čovek.

     -Kad bi postojao način da tamo odemo...

     -Svakako da postoji!Mi imamo dovoljno brodova,mogli bismo sve da vas prebacimo za nekoliko godina.

     -I kad bi postojao način,mi nebismo išli.To nije zemlja za kentaure.Vrela je,suva,bez divljači.Ne,hvala!Ali,kažeš da biste bili   spremni da nas prebacite brodovoma negde drugde?

     -Kuda god hoćete,ako baš nije predaleko.Samo reci.

     -Nešto malo pre nego što je rat ozbiljno počeo,sprijateljio sam se sa jednim mladićem koji je bio na jednom od onih putovanja koja vi ljudi volite.On mi je pričao da su posetili kraj gde je bilo divljači u izobilju,ima čak i gljiva muhara kakve nam trebaju.

     -Muhara?Pa da od njih pravite otrov!-povika Kintides i ruka mu pođe prema belčaku mača koji je ležao kraj njega.

     -Otrov?-kentaur saže glavu i nasmeja se u svoju gustu riđu bradu.-Baš svašta!Otrov iz mahura?Gluposti!One se jedu da bi se održalo dobro raspoloženje za vreme Mesečevih Igara.Onako kao što vi pijete vino mada ja ne vidim nikakvu korist od te tečnosti od koje posle boli glava.

      -Čoveka koji zna koliko sme da popije nikada od vina ne boli glava-reče Kintides nadmeno.-Ali to mesto o kome si mi govorio...

      -Moj prijatelj mi je ispričao da ljudi od te zemlje ne bi imali nikakve koristi,ali bi ono kentaurima odgovaralo.Mnogo     planina prepunih proplanaka,bez ravnice.Nepogodna za oranje i sejanje.Zašto nam ne biste to dali kad već ne možete da tamo pošljete  ljude?

      -Stani!Govoriš li ti to o Kiprosovom poslednjem putovanju?

      -Da,tako se zvao kapetan broda na kome je bio moj prijatelj.

      -Kako mogu da ti dam tu zemlju kad je još nismo istražili?Šta ako je bogata olovom ili ćilibarom,ako tamo ima bisera i     školjki iz kojih se dobija purpur?

      -A možda nema ničega!Kipros ništa nije pričao o olovu i biserima.Ni posada nije ništa videla.A ja ti kažem,ako ne       možemo tamo,nećemo ni na jedno drugo mesto.Dve reči su potrebne pa da opet počnemo rat- reče kentaur.

      Čovek skoči na noge.Usne su mu bile blede od besa.

      -Pa onda ga počni!Možda ga mi,ljudi,nećemo dobiti ali,tako mi svega,nećemo ga ni izgubiti!

      -Slažem se!Vi ćete,se dokle god budemo ratovali,nekako držati,ali šta ako počnemo da vam uništavamo letinu?Svakog jutra naći će te izgažena polja.A o strelama odapetim iz šume da i ne govorimo.Šumama nećete moći ni da priđete.Teraćemo vam stada preko zasejanih polja sve dok na njima bude ijedna travka.I neće biti žetve.A kad vam zapalimo ambare,čime će te u proleće zasejati svoja polja?

      Čovek klonu na stolici,drhteći,i pokri lice dlanovima.

      -Istina je!Takvu vrstu rata ne bismo mogli izdržati.Ali,kako da obećam zemlju koja nije moja.Ona pripada Kiprosu i     njegovim...

      -Plati im je žitom koje će vam inače biti uništeno.Sredi to kako znaš.Ja ne pokušavam da te ucenim.Ako bude potrebno mi    ćemo vašem žitu dodati nešto krzna...

      Čovek podiže glavu.

      -U redu,Iratzabale-reče umorno.-Daćemo vam Atlantidu.